I tako mi k'o pačići za Tinom niza skale, jedne, druge, treće.
I tako mi k'o pačići za Tinom niza skale, jedne, druge, treće.
Nedilja, 7:20 Petra šalje „Isprid smo“. Ukrcajen se u Yarisa i pravac Šubićevac.
Skupila se ekipa, neki su u sendvičima, neki u kavama, neki u dogovorima ko će s kin u auto. Nešto se spominje „nije baš za nisko auto“, ali mi ne odustajemo. I sidamo tako nas, ni više ni manje, 4 u Yarisa, svak' sa svojin bagajama i pičimo na autoput.
Dolazimo u Starigrad i krećemo uzbrdo - prva, druga, prva, druga, prva, prva, prva…poti se Yaris i mi s njin. (Dobro aj, ipak nam i nije bila neka ideja.) Ništa...tražimo di ćemo ostavit auto i čekamo ekipu da se pokrcamo do polazne točke. Prva stiže Dacia Duster s vodičkom sekcijom – „Ima jedno misto“, niko ništa, „Evo ja ću“. Ukrcala se po 3. put i lansiramo se uzbrdo. Dolazimo do crkvice kod Velikog Rujna, čekamo ostale, a ja gledan jel' ostatak tima Yaris uspija naći prijevoz. Dolazi jedno auto, drugo, treće…i pickup s njih dvi u gepeku (fotografije u privitku). A di nam je 4.? „Eno ga trči“. Svi automatski okreću glavu, kad izvire Ro(Š)cky iz fatamorgane - mokar ka voda, a nismo ni krenili.
Svi su na okupu (nas 27) i oko 10 krećemo. Šetamo kraj Velikog rujna pa priko Malog mašemo konjima i dolazimo do kućice s debelin ladon (a kažu i malin zmijama). Instaliraju se svi u lad i marendaju. Nakon pauze, krećemo dalje stazom, ulazimo u predivnu bukovu šumu u kojoj se samo čuje kucanje djetlića i cvrkut ptičica (možda se i svađaju, a nama romantično).
Nakon cca 3 sata dolazimo do križanja za Kamenu galeriju di nam Tina, u kraćoj pauzi, daje upute i savjete za opremu i krećemo prima galeriji. Kamen po kamen - Zlatna vrata. Nastavljamo dalje, ovaj put se i rukama i nogama penjemo i oprezno provlačimo kroz čudnovate oblike Majke prirode, mag. ing. arch., prolazimo priko Zmajevog hrbata i dolazimo do Terase noževa (od ove nedilje poznata i kao Delimano terasa). I tako mi dalje do križanja (Klin klanac) – livo teže, ali lipše, desno lakše (isto lipo). Gledamo doli, nije nam dobro. Tina kreće i demonstrira svaki korak, a Mate nadgleda i ohrabruje. „Ko će idući?“, „Evo ja ću“ – po drugi put. I tako mi k'o pačići za Tinom niza skale, jedne, druge, treće. E sad triba i izaći - gledamo gori, nije nam dobro. Ovaj put hrabrije i odlučnije ulazimo u pothvat – drži se za sajlu, ode ruku, ode nogu i eto nas gori. Čekamo ekipu da se skupi (sabere - ko zna, zna) i nastavljamo dalje. Na izlazu iz galerije dočekuje nas mali žutokrug i servira nam ručak. Vadu se sendviči, pašte, salate, pohano, panceta i kapulica, a Mijo (de Janeiro, isto od ove nedilje) vadi i stol iz ruksaka. Poili, popili, neki i zaspali. Tako siti, teškin koracima, krećemo nazad. Klipsamo gori-doli sad već poznatim pejzažem, opet pozdravljamo konje i oko 18:30 dolazimo do auta. Prisvlačimo se, istežemo, sidamo svako na svoje misto (neki i u gepek) i krećemo za - Bikariju.
Opet smo se mi dobro naili i napili i tako veseli, zadovoljni i ispunjeni krenili doma.
(Party u Yarisu.)
06.05.2026, 07:57
Franka Meštrov
