Želja za planinarenjem u meni čuči već nekih 3 godine i nakon šta sam slučajno saznala da ima i Primoštenki u klubu Sv. Mihovil,odlučila sam im se javiti za savjet kako uopće kreniti u tu aktivnost.
Prvi savjet je bio kupiti gojzerice i to sam odmah obavila.Sad je samo ostalo čekati neku laganiju turu budući da je planinarska škola tek u 4. mjesec. U planu je bio rođendanski uspon na Lenik u Rogoznici, jedva sam čekala jer se napokon ostvaruje moja želja za planinarenjem.Lenik smo odradili bez nekih problema,tek s manjom upalom mišića.
Nisam ni sumnjala da ću se još više zaljubiti u planinarenje i nekako mi je odma u mislima bila iduća planina.Ekipa iz podružnice Rogoznica se potrudila organizirati izlet koji bi odgovarao nama početnicima,da nas odma ne ubiju u pojam a opet da je nijansu teže od Lenika.
Skupilo se nas par početnika i par iskusnih i krenili smo prema Mosoru. Iako je bilo zima i očekivala se kiša to nije moglo pokvarit moje veselje…i tako smo napokon krenili hodat.
Skužila sam da ne znam baratati s dva štapa i da mi nekako nije teren za to pa sam ostavila samo jedan i to mi je bilo ok. Staza je za početak skroz ok,nešto kamena pa prije planinarskog doma nešto i šume i livade.
Taman se zagrijali,popili čaj u domu i nastavljamo laganim korakom…sam okoliš i nije nešto atraktivan al meni je bilo bitno hodati i uživati u prirodi. Na pojedinim djelovima, kad bi pogledala prema nazad nije mi baš bilo jasno kako ćemo nazad,izgledalo je dosta strmo i nezgodno..
Korak po korak eto nas do Vickovog stupa (1325m)..puše, zima je ali je lipo i pruža se predivan pogled..
Kratko smo se zadržali,guštali u pogledu i hrani...ovi malo iskusniji su za nas planirali uspon samo do Vickovog stupa al nekako smo svi bili spremni ići i do najvišeg vrha Velikog Kabala (1339m).
I tako smo krenili dalje s velikim uzbuđenjem..puhala je bura na sve strane ali mi smo hrabro išli naprid i s malo opreznijim korakom jer je ipak bilo malo leda.
Došli smo do nekog dijela di se triba penjat i rukama i nogama šta mi je osobno bilo super,i nekih pola sata od Vickovog stupa eto nas i do najvišeg vrha di opet uživamo. Iako sam mislila da ce nam biti spuštanje problematično i nije toliko bilo, štapovi su sad dosta pomagali za ravnotežu i nije bilo toliko strmo, preživila sam jedan mali pad..malo su i kolina bolila i moram priznat da su mi ta spuštanja puno teža od samog penjanja.
Uspješno smo se spustili uz kraće pauze da se zasladimo i guštamo u prirodi,sunce je polako zalazilo, svi smo se skupili u planinarskom domu i fino najeli.
Trebalo je još pola sata do auta šta mi je bilo najteže jer su se u domu mišići opustili, utoplili smo se i najeli i bura je toliko puhala da me je bacalo.
Sve u svemu,preživili smo i mogu samo reći da je to bija jedan predivan i zanimljiv izlet zahvaljujući našim organizatorima i dobrom društvu.
12.02.2020, 09:58
Mia Bakotić - Podružnica Rogoznica
