Ponajprije hvala Miji i kolegama iz SO Liburnija na pozivu i gostoprimstvu (i vege obroci su bili poprilično iznad ikakvih mojih očekivanja za takvo događanje).
Ponajprije hvala Miji i kolegama iz SO Liburnija na pozivu i gostoprimstvu (i vege obroci su bili poprilično iznad ikakvih mojih očekivanja za takvo događanje).
Gušte Cukrov - izvještaj o speleo ekspediciji Bunovac 10.7.-12.7.2026.
Dana 10.7.2026. Osmero članova HPK sv. Mihovil otišli su na Velebit kao sudionici speleološke ekspedicije Bunovac. Ja sam išao sa Jelenom i mi smo krenuli zadnji iz Šibenika. Svejedno smo na makadamu morali čekati druge koji su u međuvremenu bili u birtiji u Gračacu i tamo razradili naš plan akcije. Sam kamp nalazio se stotinjak metara od ceste i sa druge strane jedne kamene izbočine. Mi iz Mihovila smo došli među zadnjima prvi dan pa smo dignuli šatore najdalje od kampa od svih. Onda smo otišli do svih drugih koji su sjedili oko vatre jer je već pala noć. Sveukupno nas je tada bilo tridesetak od prijavljenih četrdeset. Tu prvu noć smo imali za večeru špagete bolonjeze koji su definitivno vrijedili i više od tih pet eura koliko smo platili kotizaciju za tu i večeru sutradan. Ne znam jesmo li mi bili pregladni ili je večera kasnila ali jedva smo ju dočekali. Tada smo razradili sve planove, tko ide u koju jamu, tko što crta itd. Na kraju od toga svega nije ništa bilo kao što znamo ali u tom trenutku tada prognoza je stvarno izgledala u redu. Najavili su oni bili kišu ima par dana unaprijed i da ponesemo kabanice, ali sva mjesta u blizini kampa su najavljivala najviše pola litre kiše/m2.
Drugi dan mi se probudimo a vrijeme oblačno. Ništa specijalmo i iznenađujuće, ionako smo očekivali malu kišicu tako da smo otišli popiti jutarnju kavu i razraditi planove. Samo što kiša nije stajala... Prođe jedan sat, pa još jedan, pa onda krene padati krupa, i onda shvatimo da ništa od špiljarenja taj dan. Uhvatila nas je žešća oluja. Najbolje to prikazuje slika na kojoj se plan rada, skroz namočenog papira, od kiše odvojio od drveta na koji je bio prihvaćen i smao se okrenuo naopačke, a u pozadini se vidi krupa i kiša. Krenulo se razvedravati tek negdje oko 13:00. mi smo već na pola bili odustali od ikakvog špilarenja taj dan, ali onda smo ipak odlučili otići i istražiti tih par Lidar točaka, pa makar kako ne bi sve bilo uzalud. Krenuli su svi mihovilci a nama se još pridružio i nikola, član SO-a Željezničara iz Zagreba. Trebalo je istražiti 4 Lidar točke: 7,8,9 i 54. Sve su bile jedna do druge u jednoj udolini pa smo ih sve mogli odjedanput odraditi. Mi smo došli do ulaza u jamu na Lidar točki 7 u 14:30. Iz nje smo izašli u sumrak Ulaz u samu jamu je izgledao impresivno, nisi mogao vidjeti dno a kamenje je dosta dugo padalo. Prvo su se u jamu spustili Gverić pa Nikola za njim kako bi ju opremili, u to vrijeme je Pepera objašnjavao Jeleni i Ani kako nacrtati špilju, jer ona sam zbog ozljede ruke nije mogao ići unutra. Nakon prve dvojice je išao Luka Hojsak pa onda ja za njim. Ovo mi je bilo prvu spuštanje u jamu nakon više od godinu dana i moram priznati da mi nije bilo svejedno, još više time što je jamski ulaz pa je ogromna rupa ispod tebe. Sveukupno je do dna bilo 6/7 sidrišta a na samom početku je konop bio vezan i za dva drveta. Najvažnije tu za spomenuti je ta vertikala. Ona sama je potrošila konop od 57 metara tako da je otprilike to i njeuzina visina. Bio sam pun adrenalina dok sam se po njoj spuštao. Nije pomagalo što je konop baš sporo prolazio kroz stop pa bi svako malo poskakivao na užetudok bi se spuštao. Toliko sam bio fokusiran na spuštanje da nisam primijetio ogromni ledenjak pored koejg sam prolazio. A da tako je, ova jama je u sebi imala jedan ogromni ledenjak. U sedmom mjesecu jako vruće godine. To znači da je to zapravo stalni led. Dno vertikale je skoro na dnu jame, bilo je još jedno sidrište do kojeg si se morao dijagonalno spuštati po ledu ali do njega nisam išao. Ovo je isto bio i prvi put da su Jelena i Ana crtale tako da one koje zanima mogu pogledati i nacrt. Nikola je isto na dnu lupio neke sjajne slike pa možete i njih pogledati. Krajnja dubina jame je taman malo ispod 100 metara, ali neupitno je da ona ide mnogo dublje ispod tog leda. Naša prvotna ideja je bila dati ime jami „Jebote led“ ali to ime je već bilo zauzeto a Zadrani su joj dali ime Lubenica kad su ju rekogniscirali. Kompromis je nađen i imenovana je "Ledena Lubenica“. Druge Lidar točke nisu rezultirale ničim interesantnim ili perspektivnim. Na kraju je ispalo da je taj drugi dan unatoč oluji bio prilično produktivan. Druge grupe su isto uspjele napraviti neke stvari ali naša jama je bila vrh dana. Druga večera je bila od kobasica i leće, ali dok smo mi došli dok kampa već su pojeli skoro sve kobasice.
Treći dan je navodno opet bila neka kiša u 5 ujutro ali bio sam toliko umoran da sam ju samo prespavao. Ja sam ostao zadnji od mihovilaca na kampu i pomogao sam sa njegovim raspremanjem. Ali dosta stvari smo ostavili gore jer su Zadrani odlučili ići opet sljedeći tjedan gore, između ostalog i u našu jamu. Jedna grupa je otišla završiti nacrt jednog objekta zvanog Zadnja sreća ali nikakvih drugih radnih akcija nije bilo. Ukratko, bilo mi je super na ovakav se način opet vratiti u svijet speleologije. Nadam se da ću ovako još mnogo puta moći.
Jelenin dodatak:
Gušte je već napisao kako su okvirno tekli događaji na speleo-kampu na Bunovcu, ali evo ja bi dodala još par rečenica zahvale.
Ponajprije hvala Miji i kolegama iz SO Liburnija na pozivu i gostoprimstvu (i vege obroci su bili poprilično iznad ikakvih mojih očekivanja za takvo događanje).
Našem opremaču Gveriću veliko hvala što se da nagovoriti. I ono kad je „čvrsto” odlučio da poslije nekoliko sati lijevanja kiše nema smisla ići na teren. Samo dvi riči su dovoljno čak i za tako odlučnog čovika nagovoriti da odjuri postavljati jamu isprid nas. A kad Gverić kaže da ide onda idu svi.
Hvala našem Luki što je preuzeo na sebe mentorsku ulogu za našeg najmlađeg i najmanje iskusnog kolegu, vjerujem da su to najteži zadaci u ovim aktivnostima gdje kolega/ica visi na konopu.
Hvala našem dr. sc. crtaču Peperi na trudu i volji da Anu i mene upozna sa alatima i načinu digitalnog crtanja speleo objekata i poprilično motivira za učenje u budućnosti. Ža mi je šta nije moga u jamu zbog ozljede ali eto bar nešto dobro je iz toga izašlo :)
Hvala Nikoli iz SO Željezničara koji se pridružio našem timu, smrzavao se cijelu vječnost dok smo Ana i ja stigle dolje, udario zadnjih par mjernih vlakova za koje mi od hladnoće i sporosti u kretanju više nismo bile u mogućnosti. Izvukao je potom sva užeta sam iz jame (jer zašto bi mu pomogle kad može sam) i iziša iz jame skoro pa razočaran jer kao nije ništa konkretno napravio...
Moja velika želja zadnjih godinu dana je bila spustiti se u neku jamu ledenicu. Mislila sam da će to biti nekad na Biokovu, nisam očekivala susret takve prirode na Velebitu. Jest da nisam bila spremna ni na hladnoću koja me tu zatekla (ruke su se smrzavale pod običnim radnim rukavicama) ni nespretnost u kretanju po ledu bez dereza (izgledalo je kao u crtanom filmu) a još manje da će mi se mobitel isprazniti u tom ključnom trenutku kad se nađem među tim tonama starog leda. Svih ovih godina planinarenja još uvijek se ne mogu odlučiti koga više volim Velebit ili Biokovo al sad je Velebit opet postavio ljestvicu poprilično visoko, tko zna što nosi budućnost u ovom nadmetanju.
22.07.2026, 09:16
Gušte Cukrov i Jelena Morić Autori fotografija: Nikola Brdarić (SO Željezničar), Peppera Slavica i Ana Antolović
