Vrime je u najavi bilo prilično proljetno, dakle promjenjivo. I bome je bilo. Od polaska nam je krenula kišica, pa su se povadile kabanice i kišobrani. Malo uzbrdo, pa prvo stajanje špilja Vranjača. Ogromna je, nama poslužila kao kratak predah od kiše (respect ekipi koja je koristi kao penjalište, no way Jose).
Cijelim prvim djelom jutra kiša, mokri jesmo al nije povodanj ni pljusak, gazi dalje. Taman kad je glad već došla na svoje oblaci se kidaju nad nama. Velebit umiven kišom je bome nešto šta triba viditi. Druga postaja neka livada, predivna. Presvlači se iz mokrog i čupaj, pa nahranjeni i odmorni dalje.
Ulazimo u šumarak, di vodička besramno koristi autoritet i 10 min nakon veće pauze opet pauza da nabere medvjeđeg luka 
kužim je jer je meni medvjeđi luk top, al mi se ne da brati. Svaka pauza je potencijalna puš i piš pauza, pa biraš bitke.
Nakon šta se torba napunila gonimo dalje, uzbrdo. Nije lako, al nije ni teško. Taman za ugrijati zakržljale mišiće. Mrzim spuštanje više nego penjanje, klizavo je, blatno i puno lišća, pa ja uvik provjeravam di stajem 183 puta, šta znači da se družim s metlama ka i uvik. Samo jedan par nogu iman, koliko god da je Velebit lip, ne bi ostavila jednu ode negdi.
Ali ima i šafrana, i ljubičica i di god pogledaš priroda je divna. Surovo je i lijepo. Meni više lipo nego surovo. Svit je surov, Velebit je samo predivan.
Izbijamo na prijevoj pod Panogom, al mi idemo prema Mametu. Još jedna pauza ispod pastirskog stana (s pogledom na kuk koji nemam pojma kako se zove, a kukovi su svi ka da si u galeriji i gledaš skulpture), opet hrana i odmor.
Hodanje se nastavlja do Mamet jame dubine 206 metara. Ogromna je, al ja se ne naginjem da joj vidim dno niti opalim sliku, jer se visine bojim. Jame šu od mene. Poznata je jer ima najveći promjer u Hr (ogromna je ta rupetina) a u nju se itnija s padobranom nekakav lud čovik, austrijanac. Kad čuješ koliko treba kamenu da dotakne dno, a triba poprilično, shvatiš da je rođo zbilja lud.
Al eto on se uspješno itnija, 10 sekundi pada 
pa otvorija padobran i školski doskočija. Meni je ludosti dosta pa Mamet niti na slici neman da shvatite koliko je ogroman. Guglajte.
Nakon ludog rođe sve vodi laganini i nizbrdo. Lipo je, sunce grije, malo se gubimo mi metla ekipa pa napokon izbijamo na livadu koja je stvarno ogromna. Pamtim lokaciju, jer je idealna za neki piknik. Ja vam inače ne znam nikad di me vodaju, niti proučavam trag unaprid, ja ka torba, samo me vodi.
Dica rade kolut unaprid, ovi Marinini školarci srednjoškolci, i oni su stvarno super ekipa. Zarazili se uspješno prirodom, vodički skidam kapu na tome.
Još malo nizbrdo pa do auta. Tura je predivna i nije teška previše, pohvala vodički prije rastanka a jedina zamjerka što mi fali Marinin edukativni dio, ona doktorira ovaj Južni Velebit već dugo dugo, al vodička kruta ka i uvik kaže, a šta ću ti ja moraš biti brža mah, vaik nešto. Dogovor di dalje, mi pizza Benkovac.
Sve u svemu predivna nedilja. Volim sve planine (od ovih malo šta sam vidila), al meni je Velebit poseban. Ovim tempom ću ga obići nikad, ali bar se imam čemu veseliti.
Mističan je, surov, bogat, vidiš tragove lokalnih ljudi svugdje pa im se diviš. Tribalo je živjeti u suživotu s Velebitom bez gps-a, pomagala, alata i vozila.
A on stoji tu di je, i dalje moćan. Vratit ću mu se opet, to znam.
18.03.2025, 08:18
Iva Živković
