Cilj - Krasno i oko Krasnog.
Cilj - Krasno i oko Krasnog.
Uspon na Mali Rajinac 14.2.2026.
Lucia Bačelić
Sve je bilo spremno za predusponske rituale kad smo u petak navečer, po običaju, zadnji stigli u Šumarsku kuću Krasno. Sudeći po nasmijanim licima ekipe koja nas je dočekala, popodne je bilo veselo i sadržajno. Oprostili su nan kašnjenje jer kažu – još smo školarci. Sve je neodoljivo podsjećalo na školsku ekskurziju – tople sobe, razmještaj po dvoje, učiteljica Marica, zabave u prizemlju hotela i mi školarci. U toj atmosferi poslušno smo se okupili oko našeg vodiča i bilježili prostorno vremenske koordinate za sutrašnji uspon. Uslijedile su mentalne pripreme za najavljene nepovoljne vremenske uvjete – u džemperu za vinograd uz bezvremenske hitove i crno vino uronili smo u kasnovečernje razgovore, svi teke mudriji i iskusniji nego par sati ranije. Kako smo na vrime stigli tako smo poslušno i na vrime legli, ali ustali smo na vrime – odlučni u namjeri da avancamo u planinare.
Pod vodičkom gojzericom našeg Emila na uspon krećemo oko devete ure. Krenili smo iz Anića. Pusta krasnarska polja, iz kojih smo se otisnili, nisu dala ni naslutiti šta krije netaknuti snig na obroncima Malog Rajinca.
Klipsili smo složno do pojave sniga, a onda svako na svoj način. Oko tisućitog metra utišala nas je magla i okružija debeli snig. Prominili smo hod, produbili korak, izvadili kabanice (neki i kišobrane) i prepustili se planini. Instant karma pritom je snašla svakog ko je borbu drugog planinara promatra kroz suze od smija. Gambali smo tako uspješno do pojave gladi, a onda složno odlučili da smo zaslužili pauzu. Prostrli smo cerade i navalili na sve šta smo vridno prinili u ruksacima. Početak mećave označija je polazak.
Poluuspješno smo se probijali kroz zavjesu novonastale oluje, noge su odbijale poslušnost, voda je polako dopirala do kože, a osjet u rukama pomalo iščezava dok smo pokušavali pronaći način da prekrijemo lice. Nismo bili sigurni spada li ovo u situacije: „Šta gore to bolje!“ ili „Treba znati stati kada je kraj“. Svejedno smo odlučno marširali naprid. Zrno sumnje (u planinarske sposobnosti nas školaraca) krenilo je klijati kad je neko predložija povratak. Nakon borbe i kratkog vijećanja ipak smo odlučili saznati koliko gore (bolje) može postati. I odjednom je postalo bolje, puno bolje. Planina nas je nagradila.
Polovica ekipe bila je na putu prema Krasnom dok smo mi gambali ka vrhu. Od rupe do rupe stigli smo do vrha točno pet sati nakon polaska. Pogled nije seza daleko, tek do obližnjih stina i stabala, ali je zadovoljstvo bilo neizmjerno. Nadali smo se samo da je Emil prišutija da za povratak postoji prečac. Pošto to nije bija slučaj, nije nan preostalo ništa drugo nego prihvatiti neizbježnu nan sudbinu.
Čeka nas je El Camino. Planina je nagrađivala, uzimala, davala, otimala, prkosila i umirala od smija na svaki naš korak. Svatko je bira za sebe – ići već utabanom stazom prethodnika, predvidljivom i bez iznenađenja ili stvoriti vlastite stope u netaknutom snigu – nepredvidljive, ali svoje. Planina je postavila pravila, a mi smo ih nesvjesno slijedili. Najgora odluka bila je otimati se i suprotstavljati, a najvažnija – nastaviti hodati.
Kad smo već prestali virovati da je Krasno zaista postojalo i da nije samo plod naše mašte, domogli smo se toplog blata ličke šume. Svi isti, ali svi mrvicu drugačiji vratili smo se pobjedonosno pokoreni od velike planine.
Mislin da smo sada planinari.
Ubrzo nakon silaska okupili smo se u bistrou Libertas, pokoreni i zadovoljni žvakali smo fažol i kobasice dok su noge i glava još vodile neke nedovršene bitke na obroncima Malog Rajinca.
Maškare u domu prošle su u revijalnom tonu. Indijanka Mia pripremija je podij, pčelica Kata preukusnu tortu, plesačice su neumorno podizale atmosferu, a šeici šutljivo promatrali situaciju. Sve se promijenilo kad je na podij došetalo stado ovnova, preuzelo DJ palicu i prostrlo svoje runo podijem. Zvonca koja su im visila oko vrata kažu još bude stanovnike Krasna za mirnih noći.
_______________________
Matea Peran 15.02.2026.
Nakon veselog druženja, punog plesa i pjesme došlo je vrime za još jednu šetnju. Ovaj put puno kraće i edukativnije. Nije da nam dan prije nije bila dobra edukacija, rekla bi prava škola za život. Al ajmo iz početka!
Budim se malo prije 7 uri. Trčim na prozor vidit vrime. Sitila sam se kako je Kata rekla da će nam sutra kad se probudimo sve zabilit. Međutim, nije baš bilo tako. Snig je pada ali nije ostaja. Šteta! Nedugo nakon presta je padati i bilo je dosta hladnije nego prethodni dan. Po kući mir i tišina. Provirujem lagano iz sobe, gledam ima li živih. Nas par na hodniku razgovaramo o tome ko ide u đir. Važemo, pensamo o vrimenu, volji, umornim nogama od jučer. S obzirom da jutro triba nekako kvalitetno iskoristiti nas 9 kreće u đir. Emil provjerava jesmo li uzeli potrebnu opremu jer uz šetnju napravit ćemo i nekakve vježbe.
Došli smo na parking odakle krećemo. Stavljamo pojas i kacigu. Emil ka pravi vodič čini izlet još zanimljivijim. Objašnjava nam zašto se staze zovu "Tragom čovika" i "Staza zviri". Naime ,životinje su bile u svom prirodnom okruženju, al onda su došli ljudi koji su planinu isto tako počeli koristit za život. Svašta su tu sadili i preživljavali. Naravno da nisu mogli skupa pa su životinje s obzirom da su pametnije od ljudi popustile i pobigle na drugu stranu. I tako su nastale dvije staze, odnosno jedna kružna. Idemo dalje cestom. Odlučili smo da nećemo do doma jer je već puno sati. Nema veze, svejedno je lipo i hladno. Šta idemo dalje to je sve lipšeg i mekanijeg sniga. Čuje se krckanje, a ja se trudin ugazit šta dublje i tamo di nije niko gazija. Okričen se ka malo dite gledan iza sebe svoje stope. Promatram ljude,niko me ne gleda šta radim, dobro je. Tad sam pomislila da sam zapravo otkad planinarim zavolila snig još i više.
Dolazimo na pola puta između Babić Siće i doma na Zavižanu. Lokacija idealna i pogodna za održavanje vježbi sa zaleđenom podlogom i nagibom. Emil objašnjava i demonstrira kako napraviti sidrište sa cepinom u ledu, absajl uz pomoć reverso spravice i prusika. Objašnjava nam je kako podići ili spustiti unesrećenog planinara. Tu je i Marica krstila svoje nove krplje. Nakon nje probala sam ih i ja. Nisu mi nešto, al kad je potreba niko te ne pita. I tako dok smo se tu muvali postalo je jako hladno. Ušetali smo se gori doli. Teško je stat na mistu. Polako više ne osjećamo ni lukice ni nogice. Emil je gotov s vježbama. Traži dobrovoljca da ponovi isto. A ko će drugi nego Tonko. To mu je u krvi, u malom prstu, kako god. Nakon cupkanja i zaleđenih noseva vraćamo se prema autima. Od puste biline, prid očima vidim svjetlucave srebrene točkice. Zagazin nogom i umisto asfalta dočeka me šta drugo nego led. Padnem ka svića. Nije me puno briga. Dižem se jer ipak nas čeka ručak u 14h.
Naravno da će i ova hrana dobit svoje misto u ovim redovima. Rič je o restoranu "Libertas".Osim šta je sve bilo za prste polizat, sve je bilo domaće šta je još veći plus. Tako se na repertoaru našla domaća kobasica, zelje, odnosno kupus koji je navodno prinočija u octu, a di je još suho meso koje se topilo u ustima, domaći krumpir koji je bija kuvan u kori i kisela Kapulica koje je sve to začinila. Nisan mogla prestat jesti, a nisan bila jedina. Jeli smo ka da sutra nema. Naravno, pa i zaslužili smo. Oko 15:30h krećemo put Šibenika.
U auti lipa i pozitivna atmosfera. Bez obzira na umor ostalo je još mista za malo smija. Dolazimo do naplatnih. Stojimo i čekamo u redu. Kata s desne strane primjeti nekoga stranca u dolčeviti, uredne kose. Naravno da ga komentiramo. Ja govorim: "A nije mi nešto,nekako mi je pre fin". Na to će Dragec: "A šta ti voliš one koji okopavaju krumpire?" Tu je nasta cerek. Škicnija ga je i Dragec,a onda komentiranju nije bilo kraja. Našli su se tu i neki iz veleposlanstva, a i prijo koji šverca aute. Ma sve smo ih skužili. Oko 18h bili smo nazad u Šibeniku. S
ve u svemu jedan jako lipo proveden vikend. Pun smija, pisme, zabave, dobrih ljudi, a ponešto smo iz svega i naučili.
19.02.2026, 08:17
Lucia Bačelić i Matea Peran
