Južni Velebit, Modrići - Lipovača - Čaber 6.4.2025.

Prvi dojam - Martina Ristić Stipandžija

Već tjednima pensan za planinom. Al uvik neki vrag, em selidba, em loše vrime... nikako se poklopit.
Pa se onda napokon početkom prošlog tjedna počela vedrit situacija, izgledalo je ka da bi se napokon moglo negdi otić. Krenila je i klubska školica, al oni će na Orlovaču i to u subotu... je*** subotu, tada ronin na poslu, igra samo nedilja. Na klubskom programu Biokovo za nedilju, par dana prije sretnem Mošu i govori sumnjam da ćemo na Biokovu, prognoza zove snig. Majke ti mile koji snig u četvrtom misecu . Otpadne i Biokovo, a ja se već pomalo mirim sa sobom da ću stati kući i buljit u strop. I eto ti svetog četvrtka i objave kluba da se ide na službeni izlet negdi na Južni Velebit - Čaber, Lipovača iz Modrića! Jupiii, ma da se ide u vuko*** - išla bi!
Svanila nedilja, u 6 na nogama, jedva dočekala. Revno spremila ruksak koji je već dobija vonj od stajanja, provjerila jel sva ona oprema koju nikad ne koristim, a učili su me u školi da uvik mora bit u ruksaku, kapa, rukavice, baf, termofolija, tikica... sve je spremno!
Kod TT ekipa čeka, nas 10ak, Tina nas vodi, Mošo isto ide i službeni klubski može počet. U Obrovcu na kavi bura dere i jbt već pričamo šta nas čeka gori i govori Mošo da će nam bura bit u prsima garant. Aj, dobro je to sve, bitno da se ide!
U Modrićima - susvita. Mračno nebo i sipi kiša, buretina, navlači 101 sloj i napokon sva ona oprema u ruksaku ima smisla jer mi sve triba i baf i kapa i rukavice! Mislin se šta san vadila merino tajice iz ruksaka, al aj, ima pupe na nogama, neće valjda bit tako ledeno!
Uz pitanja jesmo mi sigurni jel idemo i oćemo li digdi drugdi, krećemo uspon i dokle ide - ide. A išlo je, uz buru, snijeg i sunce koje izlazi, vrime ludo ka kupus kako se kaže. Al isplati se sva ta muka kad smo se probili do Čabera i divili se kamenoj galeriji, Tuđmanovoj glavi, otiscima mede/vuka/lije/lasice, dok nismo našli lovačko sklonište i malo se sakrili od bure.
Drug Brčić vadi još jedan komad dragocjene opreme iz ruksaka, ceradu, i svi polijegamo na marendu i sunčamo se ki srdele dok Mošo priča svoje priče i zabavlja ekipu. Mislin se, ja bi tog čovika mogla slušat danima, on je hodajući GPS, Discovery i Wikipedia zajedno. Do Lipovače il ijednog obližnjeg brda išli nismo jer bura nije smirivala svoje strasti, već smo se niskotrljali nazad do Obrovca na pizzu i kući pod topli tuš na grijanje.
I uvik isto ispadne s tom planinom - svaka muka se višestruko isplati i svaka planinarska avantura je jača od minimalno dvi terapije! Fala in 

_________________________________

Drugi dojam - Andrea Nakić

Nakon neprekidnih kiša kroz 3. mjesec, prognoza za nedilju 06.04. kaže: bura i zahlađenje. Kad mi je stigla poruka “ćerce moja orkanska bura ti je, di ćeš na Velebit”, ja sam detaljnije prognoze po satima, DHMZ radar, norveške i druge najave odbijala gledati. U mojoj glavi je to značilo samo sljedeće - čist i bistar zrak, predivne boje, sunce, najlipši pogledi s vrha. Sve ono zbog čega sam se zaljubila u planinarenje.

Kako je dan produžio, litnje je računanje vrimena i naše odredište je blizu, krećemo malo kasnije nego inače, u 7:30. Ura spavanja duže, može.

Sa Šubićevca krećemo prema Obrovcu i Relaxu. Pijemo kave, čajeve, tople čokolade, mažemo se kremama s najvećim zaštitnim faktorom pa se vozimo prema selu Modrići. Tamo ostavljamo aute, pa starom pastirskom, nemarkiranom stazom krećemo na turu - nas desetak pod Tininim vodstvom, a od vodiča tu su još Marica i Mošo, kao metla.

Taman po izlasku iz auta, počela je kišica, ne toliko velika da se vratimo, ali dovoljno velika da sam istog trena požalila šta sam zanemarila objavljene upute i nisam ponijela kabanicu. Unatoč kišici i buri koja nas je, blago rečeno, derala po obrazima, krenuli smo lagano uzbrdo. U jednom momentu nas je zasulo par pahulja snijega.

S obzirom na vremenske neprilike pala je odluka da ipak ne idemo na vrh. Napravili smo alternativni đir okolo, prolazeći kraj atraktivnih krških skulptura. Šetali smo prvo pastirskom stazom, a kasnije putem kojim se može ići autom, terencem, jel. Putem smo naišli na tragove divljih životinja, medvjeda i, kažu, lasice.

Iako nam bura nažalost nije dopustila penjanje na vrh, ipak je rastjerala oblake pa nam je nakon početne kišice cijelim putem bilo vedro i sunčano.

Šetnjom po dolini Čaber smo stigli do pastirskog (ili lovačkog) skloništa, kraj kojeg smo u zavjetrini napravili pauzu, zalegli na ledinu i marendali.

Po povratku do auta, aplikacija je pokazala 11,7 km i 638 visinske razlike, taman za odmaknit se od svakodnevice i napuniti baterije. Napravili baš lipi đir, koji smo zaokružili u pizzeriji u Obrovcu.

  08.04.2025, 07:56

  Andrea Nakić i Martina Ristić Stipandžija