Za izlet se prijavio i jedan muškarac (za potrebe ovog teksta nazovimo ga Skoro-pa-Blaž) ali je otkazao. Trebala je tu biti još i Hana koja je zaspala, al to isto nećemo nikome reći. I tako, okupljamo se lagano na Šubićevcu u 7, Predsjednik nas ispraća jer je slučajno bija blizu na kavi (kao, a u biti patrolira da vidi ko ide na izlete).
Naravno, dan počinje najvažnijim pitanjem – ko vozi. Onaj ko ima zimske gume, jer je datum koji je i prometni propisi su koji jesu. A ko ima zimske gume u grupi od 10 žena? Da je pitanje bilo ko ima brufene, magnezij, labelo, vlažne maramice, duple rukavice, 4 majice i 3 jakete u torbi (za ne daj bože jače bure) – sve bi digle ruku u zrak. Ovako…tajac. Gledamo se… i zaključimo da je to ta kvaka 22 kod all-girls izleta. Da ne idemo u detalje, riješile smo nekako taj dio i pokrcale se u 2 auta, uz napomenu jedne od Anita da sutradan dođemo kod nje u dućan kupit čarape, ne svilene, ne čipkane, nego one za auto gume, na popustu.
Striptiz i bik okrenute glave
Oko 8 i po sretno smo stigle u Starigrad i popile brzinsku kavu u jedinom otvorenom kafiću. I tamo bile jedine žene – kafić je bija pun barba koji su pričali o buri i koliko je bolji socijalni sistem Njemačke od našeg jer sva dica tamo imaju doplatak, ne ki u nas. Tu su nam se na kavi pridružile Jelena i Antonija, koje su isto išle na Paklenicu, al penjati.
U 9 smo krenile prema ulazu u park, je falile smo skretanje 2 puta, al mi smo žene i to je normalno. Obukle smo na se sve šta smo imale, jedna od nas je zagazila u neki kanal pun lišća, skoro upala, al joj ništa nije bilo. Odlučile smo se fotografirati odmah na početku ture, i zajednička fotka nam je ispala super, osim šta smo sve toliko zabundane da nismo sigurne koja je koja na slici.
Prvo idemo do vidikovca Paklarić, tu još puše ka blesavo i je da smo bile na vidikovcu, al pravo da van kažen, jedva da san išta vidila jer mi je kosa stalno bila po faci. Al je bilo lipo, bar su mi tako druge rekle. Nastavljamo dalje, i kreće striptiz uzbrdo. Prvo smo skidale kape i rukavice. Onda jednu jaketu. Pa drugu. Uspuvale se pentrajući se po tim kozjim stazama, pa na kraju neke ostale i kratkih rukava dok smo došle do Tomića stanova. Jedina koja se nije skidala je nova članica kluba, kojoj je ovo prvi izlet. Al polako, naučit će i ona.
Na Tomića stanovima smo srele jedino muško biće na izletu – bik. I 4 krave. One su buljile u nas, on je zalega i okrenija glavu u kontra pravcu. Dosta mu je žena u životu, shvatile smo. Nešto obrađene površine između kamenih starih kuća… suhozidi… dok žvačen razmišljan koliko li poskoka tamo mora bit liti. Srića, sad ih nema, jer je ledeno, mirno i nekako idilično… Da nije bilo zvuka burice, mislim da bi u tom selu slušali samo tišinu. Tu smo, dakle, odlučile marendat - onako već kako žene marendaju… zob, banane, energetske pločice, neki sendvići šta stanu pod osmicu... I kako smo sile u hlad, opet smo s krenile zabundavat nakon 15-20 minuta pa nastavile prema Mirilima. Do tamo je jedna od nas isparala svoju novu novcatu jaketu. Ima li išta gore? Nema, svjesna si da imaš još 12 jaketa kući, al si baš danas eto obukla baš tu, najnoviju. I zaparala je na draču. I taman na tim Mirilima di su nekad, kažu, uzimali miru pokojnicima kamenim pločama, jedna od nas je mirila štetu na jaketi i oplakivala je u sebi. Ostale su slikavale.
Zmije na suncu i francuska romantika
Onda smo se uspentrale na Veli Vitrenik, naš prvi vrh dana. Nije daleko od Mirila, 20 minuta uzbrdo. Ako bude gori puno puvalo, složile smo se, vratit ćemo se niže.. Nije bilo potrebe za tim. Tako smo se lipo namistile u zavjetrini i sunčale se ki zmije oko ure, više od po ure… pile čaj, ile salatu od tune, kekse, marcipane, kušale teranino, uživale u pogledu na Starigrad i učile francuski, jer jedna od nas ga tečno govori, a to je jel'te najromantičniji jezik na svitu. Šta znači ona pisma „vule vukuše avek mua sosua“, pitamo. Ne mogu van od srama ode napisat šta nan je točno rekla da to znači, al nisu ti Francuzi baš cviće kako se predstavljaju. Uglavnom, smisao toga je – zaključile smo, da van to Hrvat želi reći, posla bi van poruku u 1 ujutro a poruka bi glasila: „di si“… Nakon šta smo na Velom Vitreniku prošle bez puška, spuštamo se opet na Mirila i tamo tri članice grupe ostaju, nije im se išlo na Mali nakon Velikog, a nas 7 smo ipak odlučile produžit i na Mali.
To je još 40-ak minuta hoda neuređenom kozjom stazom – teren je stjenovit, na mistima triba i skoknit i privatit se rukom za stinu, odnosno u povratku se spuštat i na guzici. Al, ne smeta nam to… uživale smo u pogledu s Malog Vitrenika i suncu koje je već lagano padalo… jer već je blizu 2 i po sata. Dosta nan je to za ovu nedilju, i više i lipše nego smo se nadale… bojale smo se da će nas bura umesti, a ustvari je skoro nismo osjetile. Zadovoljne smo se vratile do Mirila di su se tri kolegice – kako nam kažu – već oladile.
Spojene opet u jedinstvenih Burnih 10, za čas smo se skotrljale u Starigrad. I otišle na čaj u onaj isti kafić. Da, dobro ste pročitali, čaj. Ok, jedna je popila pivu. E pošto je to već 4 ure, uz čaj se vadu i keksi i bajame, sve pušemo šta smo sve izmišale od spize danas i šta nan je sve ostalo u torbi nepoideno, govorimo kako nama ženama ne triba mesine ki muškima nakon izleta… Konobarica nam je uz čaj donila punu teću kikirikija. Kad smo to satrale, išle smo ća… Ukratko - to van je to, da ne rečete da mogu više pisati nego pričati. Koga zanimaju detalji izleta, nek pita bilo koju od nas, sve ćemo van ispričat u 5-6 sati. Bilo nan je baš lipo. 😊
28.11.2023, 08:46
Đurđa Vrljević Šarić
