Kao i većina genijalnih stvari u životu i ideja za ovaj vikend na Dinari je krenula sasvim nonšalanto i spontano, a za sve je u stvari kriva moja „susjeda“ Milena. Naime, ona me je pozvala početkom 12. mjeseca na moj prvi zimski uspon u ŽIVOTU i to baš na Veliku Duvjakušu. A ja ne budi lina otišla, i normalna stvar, zaljubila se u snig totalno, do ušiju. Ja sam bila van sebe od oduševljenja snigom, Dinarom, planinarskom kućom Pume, društvom mojim preslatkim, tako da je ideja za proslavom mog rođendana bila samo jedna normalna posljedična reakcija koju su svi sa oduševljenjem prihvatili.
Od tog trenutka pa do samog ponovnog odlaska nije mi bilo lako ili bolje rečeno, mislila sam da ću krepati…dani nikako da prođu, a ja muku mučim šta skuvati, kako ih počastiti, kako sve dognati gori, kad ići, u koji dan, kakvo će vrime biti i još sto drugih briga koje mogu mučiti samo jedno žensko stvorenje. Jedina stvar koju sam sa lakoćom napravila je bio sam popis mojih najdražih uzvanika😊tu nije bilo sumnje…moja najdraža planinarska stvorenja idu sa mnom…
Dogovor je pao da ko može ide u petak, a ostali u subotu. Vodič za petak je Mate Protega, a za subotu, strastveni ljubitelj Dinare, Zoran Kolombo.
2.2.2018. Petak:
Mate, Josipa, Ursula i ja krenili smo iz Ježevića u 10:00 nakrcani ka beštije. Vrime naravno ne da nije bilo lipo, nego je prognoza bila živi očaj…i Norvežani i Vakula su se ovaj put složili…kiša, snig, bura, fortunal juga, mećave raznorazne i pitaj Boga šta sve ne…Nije mi bilo svejedno, moram priznati, ali ne zato da ja ne bi išla, nego mi se činilo da niko živ sutra neće doći jer pametan svit po ovoj najavi ne ide van kuće, a kamoli na Dinaru. Sve u svemu, uspon sa onolikim teretom je bio poprilično težak, ali srce junačko je gonilo samo naprid. Lagano rominjane kiše nas je pratilo uglavnom po serpentima pa sve do prijevoja i taman kad mi se učinilo da smo lišo prošli, jer smo imali još nekih 30 min do kuće, fortuna juga i kiše je udrila po nama…to je šibalo po licu ka blesavo, ali ni to nije umanjilo moj doživljaj…u stvari, u tom trenutku mi je čak i bija gušt😊 Munjeno, je, ali je tako bilo i šta ću ja sad…Srića kad smo se dočepali planinarske kuće Pume je bila očigledna. Mokri do kože, umorni ka pasi, promrzli, navisili smo juhu i naložili špaker koji i nije baš bio prijateljski nastrojen prima nama.
Smih i cerek prepričavanjem doživljaja tijekom uspona upotpunio je večer ovom simpatičnom društvancu.
3.2.2018. Subota:
E, ovaj dan je tribalo priživiti…lako bi meni bilo da se ja moram napatiti ružnog vrimena hodajući uz brdo 4 sata noseći 20 kg ruksak, ali kad na to nagovoriš drage ljude, bome mi nije bilo pravo…grč u želucu cilo jutro…molin Boga samo da im ne bude grozno i da mi dođu živi i zdravi, pa makar i ljuti na me…ali samo da dođu….I bome prva grupa ljudi predvođena Kolombom je stigla oko 11:30…jesu malo bili mokri, ali su imali smiješak na licu i mojoj srići nigdi nije bilo kraja…izljubili se, izgrlili, nazdravili malom rođendanu i po ko zna koji put ponovili da ovo mogu samo Mihovilci napraviti…o da…ponosna da ponosnija ne mogu biti šta sam član ovog predivnog kluba😊😊😊 (da imam mogućnost staviti dupla roza srca, sad bi bija cili red njih).
Druga predivna grupa je stigla nekih pola sata nakon…oni su čak po putu uspili poisti komad torte i zapivati mi sretan rodjendan (nekih 10 min od kuće di je vrime bilo najružnije)…A ko to može platiti…skoro su me rascvili od sriće😊.
Ovaj dio sad kroz cili vikend mi je ima neko posebno misto u srcu…možda većina i neće razumiti, jer ni meni, pravo da vam kažem nije skroz jasno, ali ne propitkujem puno nego samo ljubomorno čuvam taj svoj osjećaj zadovoljstva koji me je obuzeo😊. Naime, moja genijalna kolegica Anka je predložila odlazak na Veliku Duvjakušu…ono da se malo maknemo iz kuće…Naravno da sam to sa oduševljenjem prihvatila pa smo Mario, ona i ja krenili uzgoru. Doći na vrh Velike Duvjakuše isprid spomenika Pumama po onakvom vrimenu…magla, oblaci, jugo treska tuta forca, ne možeš stati na mistu…ništa drugo nego da udreš u plač od lipote, ljubavi, zahvalnosti…na svemu i svakomu😊😊😊
P.S. Hvala Anka i Mario😊
Oko 17:00 sati se i preostalih dvoje uzvanika (Miro i Tina) pojavilo na vratima i bome čini mi se da su oni još i najbolje prošli šta se tiče vrimena. Okupljanjem 16 Mihovilaca u planinarskoj kući Pume je i svečano započeo moj rođendan…Plesalo se, jelo, pivalo i pilo do kasno u noć…jupi!!!
4.2.2018.
Naš prvotni plan je bio ako vrime bude lipo ili u subotu ili u nedilju se provati popeti na Troglav, a s obzirom da je subota bila očajna, nismo se ni nadali da će nedilja biti nešto bolja (ja jesam potajno, a šta ću, vječni optimist)…ALI, majka priroda je još jednom pokazala svoju prevrtljivu ćud i ovaj put nam dozvolila da se usudimo izviriti vanka da sami ocijenimo može li se ili ne krenuti barem šetati okolo ako ne i popeti na Troglav. I tako se nas 7 laganim korakom punim strepnje šta nas čeka iza brda uputilo prema Troglavu. Dereze i ceping u ruksaku, pa šta bude…mi uglavnom mentalno spremni😊 Kad ono…tantarantaaaaaa…..idila!!!! Ni trunke vitra, mir, spokoj, nešto malo oblaka na vrhu, sunce i nije baš izašlo skroz, ali se osjećalo da je tu negdi…niko ništa ne govori baš puno da ne bi šta urekli…Ali kad smo vidili da bi se mogli dočepati vrha, srići nigdi kraja…dereze na noge, cepini u ruke i veselo prema gore…
Onaj tren kad si na par koraka od vrha i ne možeš virovati šta radiš i koji vrag se događa i shvatiš da si uspija u svojoj gorljivoj želji da više staneš na Troglav….e taj trenutak niko na ovom svitu ne može platiti….skupilo se u prsima, noge klecaju, cilo tilo podrhtava…gledaš oko sebe, gledaš svoje kolege, ćutiš sve te emocije, i moje i njihove….ka da si moga viditi tu silnu količinu pozitivne energije svojim očima… nevjerojatno, predivno, posebno i dirljivo!!!! Obično me u ovakvim trenucima i suze svladaju, ali ovaj put zahvaljujući mom savršenom društvu, suze smo zamijenili pjesmom „Nikom nije ljepše neg je nam…“
I stvarno….ovaj vikend nije moga proteći bolje i lipše nego šta je…hvala od srca svim mojim kolegama/prijateljima planinarima koji su bili, ali i onima koji nisu mogli doći, na svoj ljubavi i pažnji koju su iskazali prema meni u ovih par dana (a i inače😊).
P.S. Ne vrteljaju više samo Tonja i Anita di će iduće planinariti…ima nas još…jupi!!!!
07.02.2018, 13:13
Antonija Jadrijević
