Mislim da nije bilo prošlo ni tri minute od potpisa ugovora za projekt na Sardiniji kad sam poceo googlati di mogu ići penjati jednom kad ulovim vrimena. Nakon malo istraživanja shvatim da nema puno i nije visoko, pa onda slike roditelja sa dicom na najvišem vrhu Sardinije, svi nešto nasmijani, skoro u šlapama i bez ruksaka, gledam rute do vrha, parking u podnožju, lagani hike od dva sata maksimalno. Lito je, 7 i 8 misec u vrime mog prvog boravka na Sardiniji, nije mi to to, bolje pričekati drugi duži boravak u 12-tom 2020.
I tako nakon 20 zimskih dana provedenih u poslu odredim dan za uspon, vremenska prognoza je O.K., bitno da je bez padalina budući da tu stalno nešto pada, najam male Pande dan prije jer sam udaljen dva sata vožnje do podnožja Punta La Marmora, najvišeg vrha Sardinije, uvečer upalim laptop za odrediti kojom ću rutom i shvatim da mi se ništa od ponuđenih ne svidja, malo su dosadne i kratke. Na kraju nacrtam sam rutu od 15-tak km po grebenu od Madonnina Delle Neve prema vrhu, na ekranu mi izgleda sve to prolazno/šetljivo, ubacim u gps i sve je spremno za sutrašnji uspon.
Stižem na start u 10:40 i vidim da je vršni dio planine pokrivena snijegom, malo van plana ali o.k. Nakon otprilike tri sata napredovanja po grebenu već opasno blizu dolaska pod sami vrh susrećem prvog planinara, pozdravimo se, on pita idem li na vrh i govori da je “troppo ghiacciato”, kaže da je odustao i pita imam li dereze. Pozdravimo se, ja kažem da ću probati pa do kud ide i nastavimo svatko svojim putem. Ni deset minuta kasnije sretnem još dvojicu planinara, ovi pričaju engleski pa se raspričamo, kažu da su odustali zbog leda i da je uobičajan uspon po sjevernoj padini koja je stalno u sjeni. Ja ih pitam ima li kakav drugi prilaz vrhu, a oni objašnjavaju da ima malo sa zapada ali na “divlje” po kamenom grebenu i da ne znaju kakvo je stanje tamo. Eto malo optimizma prije dolaska pod vrh. Kad sam stigao, vidim “via normale” rutu svu zaleđenu, tamo ni u ludilu ne idem, gledam greben, izgleda penjiv, pokriven je krpama snijega i leda ali ništa dramatično, sunce prži sa te strane i biti će do zalaska tako. To je to, idem pokušati uz obećanje samom sebi da se okrečem nazad prvu put kad sa obje noge stanem na tvrdi led. Prvi koraci bez problema, skokove na stijenama na grebenu prolazim pomažući se rukama, polako, oprezno, baš onako iz gušta! Vidim, ide mene to i ne izlažem se nekoj opasnosti. Najednom sam na vrhu grebena, vidim na nekih 100-njak metara od sebe vrh, križ na njemu kakvog se ni Kerum ne bi posramio! I Sardinija svog Keruma ima! Još tih 100 metara po ravnom i stižem na vrh Sardinije, moju Dinaru u “dijaspori”, 1834 mnv!!
Malo odmora i brzi fotosešn da što prije krenem u spust i izađem sa zaleđenog dijela dok je sunce jos visoko i topi snijeg i led. Jednakom oprezom spuštam se po grebenu, opet uživancija kombiniranja najsigurnije rute do podnožja vrha. Marenda na sigurnom i povratak malo izmjenjenom rutom preko napuštenog skloništa Refugio Sa Crista prema autu, pri kraju već debelo u mrak.
Ukupno tog dana malo više od 28km uživancije na tamo nekom lipom otoku daleko na Mediteranu.
Sve u svemu, nije važno di se nalazi, važno je da se penje! 
17.07.2021, 08:28
Leonardo Grubelić
