Kako je prošlo puno vremena dok sam napisala tekst, naslov je simboličan.
Naše malo putovanje započelo je 1.03.2015.
Mare, Antula, Krešo, svi Bajsići i ja, krenuli smo put Svilaje da malo špiljarimo. Bajs je slučajno locira ulaz u jamu dok je planinarija po Svilaji. Našli smo se u Drnišu. Odluka je pala da idemo sa Bajsovim i mojim autom, što je bila loša odluka, ali srećom Bajs je ima privezanu prikolicu tako da samo ja, Antula i Mare na pola puta uskočile unutra. Vesela ekipa stigla je do ulaza u jamu i svi redom smo počeli bacati kamenčiće unutar da vidimo koliko bi mogla bit duboka. Mali ulaz, ali jama obećava. Bajs ulazi buši prvu rupu, baterija otkazuje, ali ja i Mare u isti glas vičemo kako smo ponile još jednu, koja se pokazala malo punija, ali ne dovoljno. Dok tata Bajs buši u jami, mali Stipe radi nered okolo jame i zbog kazne skriči iz sveg glasa. Na odlasku zaključujemo da zbog Stipinih decibel jama dobiva ime Stipina skrika. Sljedeći vikend započinje spleoškola pa se opraštamo sa Skrikom do sljedećeg slobodnog vikenda.
26.04.2015.
Završila je speleoškola i ekipa se dogovorila da je vrime da se vratimo Stipinoj skriki i dovršimo ono šta smo započeli. Ovaj put Bajs je osigurao bušilicu na vrime i ponija dovoljan broj baterija. Bajs i Krešo ulaze prvi u jamu. Nakon što su je opremili zovu mene i Maru da im se pridružimo. Iako malog i nespretnog ulaza, Skrika je ispala jama dubine 67m i ukupne duljine 70m. Na dnu jame nalazi se voda i mala galerija puna siga, koja se kroz malu pukotinu spaja na ulaznu vertikalu. Krešo odlučuje prvi izaći kako se ne bi stvorila gužva na izlazu. Ja, Mare i Bajs u međuvremenu dijelimo zadatke za kraj, crtanje i raspremanje. Nakon izlaska i slaganja opreme odlazimo do planinarske kuće Sv. Jure na zaslužni ručak.
03.05.2015.
Šalje u četvrtak Bajs poruku: “tri komada…nova…bez pločica…jednostavan pristup…nema ih u katastru…”. Kao stvoreno za produženi vikend - malo odmora malo špiljarenja. U subotu javlja kako Mare i Krešo ne mogu s nama, ali odlučujemo da idemo i da ćemo povesti sa sobom nekog od školaraca. U nedjelju ujutro ja i Niko krećemo prema Kuluši gdje nas čekaju Bajs i Tereza. Oprezno gazimo u opremi prema jamama jer se nalaze na nedavno razminiranom području. Bajs odlučuje ovaj dan biti učitelj, tako da se ja hvatam crtanja, a Niko opremanja. Dolazimo do ulaza (veliki otvor). Bacamo kamen, hmm ne obećava, ali barem nema smeća. Ulaskom unutra Niko uočava zaostatke rata ili bolje reći ratova. Jama je ispala dubine 32m. Na izlasku nas dočekuje gospodin Damir koji nam je ujedno i rekao za njihovu lokaciju. Također kaže da ih zovu Golubinka i tko bi reka, još jedna Golubinka. Krećemo prema ulazu druge jame. Ulaz sličan kao kod prve jame, bacamo kamen, ali kratko pada. Niko kao opremač ulazi prvi i počinje vikati da jama ima potencijala, dva velika kanala. Krećemo u istraživanje prvog kanala, u dnu nailazimo na malu vertikalu iza koje se nazire dvorana. Iako smo se nadali da ima još, jer su bila dva uska kanalića, ipak kraj. Odlazimo u drugi veliki kanal, kada tamo velika dvorana prepuna siga, zavjesa…. Niko se zavlači u jednu pukotinu i počinje vikati kako ima još. Kako hodamo prema Niki polako shvaćamo da se nalazimo na lažnom podu i da ne bi bilo dobro puno kopati. Dolazimo do Nike, bacamo kamen koji dugo pada i odzvanja pri zadnjem udarcu. Veselje, ima još, ali nažalost moramo vani jer nemamo više konopa pa ćemo se morati vratiti drugi put.
29.05.2015, 07:54
Ana Kardum
