+385 98 167 7859   •     sveti.mihovil.sibenik@gmail.com

Zimski uspon na Triglav 10.-13.3.2017.


  03.04.2017, 14:45   •     Antonia Viljac

 

Anita i ja, vještice dvi, gađale smo taj vikend i da nam bude idealno vrime......pogodak!

 

 

Od mojih planinarskih početaka do danas, definitivno tehnički najzahtjevniji uspon.

Zimski  uspon na Triglav-pojam planinarenja. Još lani sam trebala ići, ali sam slomila nogu par dana prije, a ekipa koja je išla nažalost nije uspila u naumu jer su temperature već bile visoke.

Anita i ja, vještice dvi, gađale smo taj vikend i da nam bude idealno vrime......pogodak!

U petak predvečer stižemo u pl.dom Erjavčeva koča na Vršiču. Prepun dom, slovenska reševalna na tečaju sa psima, atmosfera ugodna. Domaćini supružnici prijatni ljudi, lipo pričamo, zanimaju se za naš uspon i pitamo za savjete. Dom jako uredan i čist, za samo 10 eura (na planinarsku iskaznicu) dobijete čistu posteljinu, ugrijanu sobu i na raspolaganju je tuš. S nama u sobi je bio simpatični stariji gorski reševalac sa stvarno jakom rakijom, gorom od naše travarice.  Standardno, nakon druženja na rano planinarsko spavanje....

Od Krme do Kredarice

U subotu dizanje već u 5 ipo, slažemo i kombiniramo stvari i opremu, ostalo ostavljamo u auti. Imamo sat vremena vožnje od doma do doline Krme, odakle krećemo na uspon do Kredarice, sa 930 mnv na 2500 mnv. Put do Kredarice nije nimalo lagan, ima strmina i sniga priko kolina, još teret za 2 dana na leđima, ukupno 10, 5 km dužine i sa pauzama traje 7 sati. Po putu upoznali odličnu ekipu iz Srbije i dva simpa turno skijaša.

Dakle, detaljini opis.

Zbog dubokog snijega i leda, u dolini Krme parkirali smo se niže no inače, prije zadnjeg parkinga, a malo više od Kovinarske koče. Čak ni lanci nisu bili od velike pomoći. Iza nas u auti 2 slovenca, komedija odma čim smo izašli na parkingu. Kad su čuli da smo hrvati, rekli su nam da smo kao prva postava jamajčanske reprezentacije u Alpama. Haha, komično. Došli smo više od 2 sata prije njih, a bili su na turno skijama, trebali su letiti. Da su početnici, kažu, da da.

Negdi  na pola puta prestigli smo veću grupu Mađara, a sat vremena prije Kredarice, u kuloaru zvan Kalvarija upoznali smo super ekipu iz Srbije. Naravno da je jedan od njih rođen u Šibeniku! Oni su došli na turu pod vodstvom vodiča Nikole, za kojeg imam samo riječi hvale. Kako je taj čovjek smiren, sve im objasni, pa ako treba i više puta, svatko od njih je imao neka zaduženja, pripremio ih je i upozorio na sve s čim će se susresti pri završnom usponu. Inače se bavi vođenjem po europskim vrhovima, baš je profesionalan. Navečer za stolom hrpa Slovenaca, Srba, Mađara i nas troje Šibenčana. Prepreke ne postoje, ni jezične ni slične jer svi smo tu sa istim ciljem. Zdrava zafrkancija na račun nacionalnosti, govora i planinarenja. Naravno, prva sam išla u krevet već oko 21 sat, Anita ušla u sobu nakon možda sat vrimena i pripala se mene sa podkapom i šokirala se. Ljudi moji, sobe se ne griju, bilo je oko nule. Vreće za spavanje nismo nosili (teret viška), po sobama ima deka i posteljine, pa smo slagali katove po sebi, al džabe. Led u kosti uša, prestale smo se tresti prid zoru a vanka pun misec, nikako zaspati.

Noćenje na Kredarici također 10 eura na iskaznicu, čaj 1.80, vodu nismo kupovali, teglili svoju, ali mislim da je 5-6 eura za bocu od 1,5l. Jeli smo kuhano za 6 eura, fažol i kobasice, jota, maništra na ragu, kupus i sl... i stvarno je ukusno.

Uspon na Triglav

Nedilja jutro, spremamo se u tišini, neko spominje neke žvake, vlada blaga nervoza, grč u želucu, izlazimo na teracu- pogled na smrznuti Mali Triglav, dva planinara koja su ranije krenula već su odustala, Mađari od straha nisu ni krenili, puštamo srbe da krenu prije, mi ćemo za njima. Dok smo čekali da krenemo 10 puta smo ušle izašle iz doma, nije nam svejedno, namištamo i popravljamo opremu po sebi. Naslušale smo se priča o usponu, jedan od opasnijih, svako ima svoju verziju  koji dio je najgori.

Penjanje sa dva cepina – naše prvo. Oduševljenje i strah u isto vrime! Padine nagiba oko 60 i više stupnjeva.  Kaže nam kolega: nemojte gledati iza sebe! A ne, okrenem se, Kredarica već nisko ispod nas, vičem da je super, volim okomito penjanje sa cepinima, ko malo dite van sebe sam.

Nije nam svejedno, ali super osjećaj. Dolazimo do tih famoznih prečnica, širine za stopalo moje veličine, grčevito zabijamo  dereze i cepine, nema osiguranja ni sajli. Pogled prema dolje, nema ničega. Ludnica. Srbi su išli u navezu, mi smo se dogovorili da nećemo, jer ako krene jedan doli, nema tog cepina koji bi nas troje zaustavio. Rekla bi Anita: put za Nematevišezemsku. Prevelika je kosina a premalo mjesta da bi se itko uspio zaustaviti, pa i slovenci idu solo. Ovako gine jedan, ne troje, tješimo se, heh. Sve strmine i prepreke smo prošli smireno, pomalo, samostalno bez osiguravanja.

Vitar nemilosdno dere, lice boli, dobili smo „brandy nose“ boju, rukavice od goretexa i kože smrznute- nikad to nisam doživila. Mali Triglav opasniji nego put do Velikog. Između njih su ti noževi širine po 30-40 cm, može te vitar otpuhati preko, heh. Sjećam se ljetnog uspona, kako je lip taj prelazak po „kičmi“ između dva vrha, a sad je malo zafrkan, jer hodaš sa strane po padini, ako krene streha doli, ideš s njom, kupe te na domu Planika. Zanimljivo i uzbudljivo. Vitar i dalje dere, lice crveno.

 Na vrhu Anita plače, svi se grlimo, Aljažev ispod 250 cm sniga, uživamo par minuta, čestitamo Srbima i oni nama. Smijeh, grljenje i oduševljenje. Hitro nazad. Otpenjavanje. Penjali smo do vrha 2 sata, a isto toliko je trajalo i spuštanje koje je duplo zahtjevnije i potreban je veći oprez.

Majko milenaaa, cili put nazad ok, pripala sam se najviše na kraju, zadnji 50ak metara, ne znam zašto, puno sam klizila u snigu jer je već bilo podne, omekša snig. Otpenjavanje uništa.

Moram priznati, bez  srama- sve mi je bilo ok, to vraćanje preko sajli ima ih, nema ih, snažnog vitra, propadanja i pogleda u vertikalu bez dna, ali pripala sam se na tom zadnjem dijelu otpenjavanja. Valjda u iščekivanju kraja, stope su mi bile prevelike za otpenjavati, ne znam neki čudni nesigurni osjećaj.... ali eto, sletili smo!  Plakale smo u zagrljaju jedna i druga, šta od sriće, straha, euforije, veliki miks emocija, veliki uspjeh.

Kad bi mene neko pita da usporedim zimski uspon na Triglav sa Mont Blancom, rekla bi da je ovo teže, ali tehnički. Mislim, ima tamo taj kuloar smrti, dio sa pukotinom, visinska je zafrkana, odroni i slično, ali ovo je baš opasnije u tehničkom smislu, veliki faktor je glava, staloženost i promišljanje unaprid, moraš paziti na svaki korak. Zakačiš li derezom o gamašu- nema te, ne zabiješ li dobro cepin- letiš, nemaš se za šta uvatiti, nema nikakvog osiguranja. Mislim da smo baš imali sreće, vrime (polu) savršeno šta se temperature tiče, baš je Nikola reka da je ovo rijetko savršeno vrime za penjanje. Poklopilo se puno toga za ovaj uspon.

Ne umanjujem nijednu planinu, svaka je opasna za sebe.

Koliko mi je poznato, iz Šibenika su samo 3 žene ispenjale Triglav u zimskim uvjetima; Marica Mihaljević i nas dvi. To je baš na ponos nas i našeg Kluba. A di su muški, aaa?? Heh.

Bila sam počašćena velikim pljeskom na planinarskom sastanku 3 dana posli, to znači da kolege stvarno cijene ovaj pothvat. Ne znam kad ću uspon ponoviti, moram se malo rikuperat, doći sebi s glavom i da sve sidne. Adrenalin je ogroman, nesvjesna učinjenog dok ne pogledaš slike i skužiš di si bila. Prekrasan uspon za kraj spektakularne zime i zimskih tura.

Wc na Kredarici

Poseba tema, evo zašto. Ako zanemarimo vršenje nužde po tuzemnim skloništima i domovima koje je vrhunsko nakon viđenog, na M. Blancu je wc super, nema vode, ali je princip ko na brodu ili vlaku, zrak to povuče. Al brateeee, na Kredarici nit vode nit zraka, ono je za pasti u nesvist. Pereš ruke u kocki sniga koji se pritvoria u led jer je minus 5 u wc-u, smiješ se sam sa sobom i brojiš sekunde kad ćeš istrčati iznutra. Bljakitis.

Spust sa Kredarice do Krme je trajao tri sata. Malo smo priječili staze. Zanimljivo, Slovenci su poznati da sa vrhova idu trčeći, bilo ih je. E pa neeećeeeeeš. Protrčala kraj mene njih dva, kažem ja e pa ne ide to tako i krenem trčati za njima, sa punim ruksakom i opremom koja je visila na sve strane.  Stigla sam ih, pala sam 20 puta,  upala u klekovinu, izvlačila se iz nemogućeg, ali sam ih stigla i nek znaju da imaju posla sa tvrdokornom šibenčankom. Zadnji dio smo proveli u genijalnom razgovoru sa Srbima, razmjeni iskustava. Ljudi stvarno svugdi idu, jedan od njih ide par dana prije nas na Elbrus.

Ljubljana i odmor

Četvrti dan rezerviran za turističko razgledavanje i opuštanje prije povratka. Nakon spusta smo opet spavali na Erjačevoj koči i ujutro se zaputili u BTC centar kraj Ljubljane, naravno da smo ušlu u sve sportsko- planinarske dućane.

U Ljubljani sam bila bar 10ak puta ali uvik u tranzitu, lipo smo dan iskoritili za sve znamenitosti, papali i uživali u proljetnoj atmosferi. Podsjeća me na Tkalču u Zagrebu, samo sa rijekom između štekata, preslatko.

Zahvale

Još jednom, fala našem trećem članu šta je ima živaca za Anitu i mene, u napetim trenutcima je bitno imati kraj sebe nekog čvrstog, ko će te ohrabriti kad ti je najteže, pomoći ti i krajičkom oka paziti na svaki tvoj korak. Bitno je s kim ideš u planinu i ko ti je partner u težim i zahtjevnijim usponima, ne podnose svi jednako opasnosti. Zaboravi na ono kakav si u „slobodno vrime“, ovisiš o sebi i svojoj glavi. Shvaćam sve više one pročitane planinarske knjige, odabiranje partnera za ture, te neopisive doživljaje. Ovo je početak ..... 

 

 
0
KOMENTARI:


 


HPK Sv. Mihovil, Šibenik   •   Bana Josipa Jelačića 28, 22000 Šibenik   •   OIB: 91280208813   •   IBAN: HR9824110061100026823   •   TEL: +385 98 167 7859   •   E-mail: sveti.mihovil.sibenik@gmail.com

Izrada i dizajn: MEDIAN kreativna rješenja