Poštak je planina u Lici kraj koje sam nebrojeno puta prošao u vožnji cestom D-1 prema Gračacu, kad bih putovao u Zagreb a imao vremena i želio uštedjeti malo na autocesta porezu, odnosno pretvoriti taj novac u tri pizze i par piva.
Na Poštak bi koji put pogledao, onako slučajno, i baš ništa ne bi pomislio, jer okolo ima nebrojeno planina, doduše ova izgleda kao da je uz pojatu, što baš i nije istina, međutim te relacije shvatite tek kad počnete hodati po planinama odnosno prema planinama. Ali simpatično mi je izgledao, imao neki nosić i tako, no ja nisam bio planinar a nisam dobro ni „uza skale“ prolazio bez zapuhavanja, pa o Poštaku baš nikad nisam razmišljao.
Nisam imao pojma da je ispod Poštaka i pravi mali prirodni muzej kamenih skulptura, od kojih se posebno ističe „Svemirac“, nazovimo ga i „glavonja“. Kad je moj kolega planinar početnik Darijo predložio pohod na Poštak, to mi je dobro leglo jer nisam petnaest dana nigdje bio, pa sam objenožno prihvatio ponudu.
Kako je ekipa iz kluba rasprodana za tjedan, idu po HiB ili BiH, kako kome drago, ili treniraju za veće pothvate, ostalo je nas 6 zainteresiranih za Poštak i Mirjana iz kluba „Troglav“ iz Knina. Tako je, mi prihvaćamo ljude iz svih klubova i ulazimo u koalicije bez podjele fotelja, osim što nudimo mjesto u autu (ali triba benzinu platiti)! Rekoh, nas šest, odnosno Marica, Božo, Stipe, Mate, Darijo i ja i opet ja, s obzirom da sam se opet malo nabrijao jer mi se nije dopao prijedlog da se kasnije ide na vrelo Zrmanje, pa sam imao bipolarni napad. To je dakle nas sedam plus Mirjana.
Ne pada mi na pamet pisati o stazi evo vam link: http://planinarenje.hr/kt/gorja/hrvatsko/lika/postak-vrh/postak/
Uglavnom, kad smo se parkirali na željezničkom centralnom kolodvoru Zrmanja, Poštak se doimao jako blizu. A gle čuda, kreneš stazom i on nestane iz vidokruga, pa ga vidiš tek za po ure (koja prevara).
Oblačno je , a pitamo se kakav će biti pogled. Kao da na planinu iđeš radi pogleda. Ja iđen da bi iša. Aj dobro, nije loše nešto ni pogledat. Na primjer kamena galerija ispod Poštaka, ja sam osta u šoku. Ma koji Stonehenge, majke ti mile. Ističe se Svemirac (E.T., glavonja). Svi se slikaju kraj Svemirca u raznim pozama (nije sad ono šta vi mislite i ne znam zašto to mislite). Na primjer ja se podbočim ili tako nešto.. ali kiša je već ranije počela i to je ta priča, ako pročitate do kraja shvatit ćete, ako ne, živjeli sto godina. Bacaju se ruksaci, stavljaju se navlake, uzimaju se kišobrani, grinta se (ja), pa onda je druga skulptura poslužila kao zaklon jer su počele kapi veličine kikirikija. Tu se ostalo po ure i razgovaralo se o vojsci i ne znam čemu još jer sam ja forsirao temu o vojsci i ratu (baš prigodno).
Moje planinarenje ne može biti bez ekscesa a možda to unosi neku draž, a možda s druge strane to nekom ide na živce i pomišlja da bi dobro došla još jedna skulptura jer eno baš tamo fali jedna za opći dojam.
Normalno da san ja progrinta svoju dnevnu dozu jer smo bili ispod vrha a morali smo ić okolo. Superiskusni Božo je spriječio moj unaprijed na propast osuđeni poriv da se popnem direkt bez obilaska po strmini od nekih 50 stupnjeva. No, morat ću to probati a prije toga poslati ekipi poskoka pismo namjere da me ne ometaju ili što je moguće manje ometaju ako baš moraju.
Aj, aj stala kiša nekako došli na vrh i braćo, odjednom puca pogled, otvorilo se, još bolje nije do kraja jer je ispala predivna slika Crnopca i Svetog Brda u daljini, sa oblacima koji su bili predivni.
Poštak ima još jedan vrh iste visine na kojem je hrpa kamenja i koji je neslužbeno nazvan Mate Protega 1861, a ako se posloži još kamenja moga bi i narasti do te visine. Nemam pojam odakle taj naziv. Ajmo dalje.
Sunce sija ko tepsija i kreće se na spuštanje. To je nastavak one priče, ako ste čitali, naime Poštak je ispao pošten jer nam je na usponu dao oblačno vrime i kišu, da je nako peklo ka u silasku vrag bi se i penja. Noć prije sam imao feštu i sva je prilika da bi ja u slučaju vrućine leža ispod skulpture skinija gojzerice i čeka njih da se vrate s vrha pregoreni. Da je bilo sunce na usponu vode sigurno ne bi ima dovoljno, ali e sad, monstruozni Božin prijedlog za odlazak na vrelo Zrmanje bi riješio i taj problem.
Kad smo došli do auta, pao je taj prijedlog, možda i prije ali nisam slušao. Ostao sam u šoku, al ajde. Ko zna kad će vlak za Šibenik sa kolodvora Zrmanja.
Ošli na vrelo Zrmanje i tamo sam dolio svježe vode, usput smo posjetili preminulu obitelj Bogunović (zadnja, Sava, umrla 1983), koji su sahranjeni kraj rijeke uz stazu. Nakon susreta s Bogunovićima došli do službenog izvora, ali đava nije to pravi izvor triba se još penjati do izvora, pa se oni penju dok ja skidan cipele i bičve, višan ih na stablo i sušin, palin duvan i sidin. Nakon nekog vremena to mi dosadi pa se vraćan do auta, spuštan se malo i sidnen uz rijeku, na sveopću radost 3.569.328,00 komaraca koji pohrle prema meni, a ja nazad, zaobišavši tri zmijske rupe. Sija na travu kraj napuštenog pseta koje njuši moje bičve nisu li za žderanje, a ja mu ne mogu dati mesni narezak iz auta jer nije moj auto i nisu kod mene ključevi.
A ništa, došlo dvoje ljudi iz Splita i srećom žena vadi neke kekse i daje jadnom pasu. Onda smo ja i on čekali ekipu koja je tražila izvor. Malo me rastužija ali snalazi se on valjda, dođu ljudi pa mu valjda svako nešto tutne, a kurva je skužija di je parking i složi facu pa mu moraš nešto tutnit za požderati. Neće mu bit loše aj. Nazovimo ga Fido.
Tako Fido i ja čekamo po ure, eto ti konačno njih, našli izvor, a ja se nagušta, kako je njima bilo ne znam.
Tako je Poštak ispa pošten, ja upozna Mirjanu, Fidu i Bogunoviće, sve je dobro! Gojze je speezdila visoka trava i kiša na Poštaku, evo imregnirane su, školski, još se suše…
26.06.2017, 08:38
Marinko Šaršanski
