Nakon sporazumnog raskida sa trčanjem, bicikliranjem i općenito hodanjem osim po Kauflandu i Kalelargi, ako ne računamo pokretne stepenice dućana, odjednom je došlo prosvjetljenje - u vidu ideje da jedan takav lik počne planinariti, jer ipak negdi u 45-ima dođe iz guzice u glavu da bi tribalo bar za koje vrime izbjeći tablete za tlak i masnoću (iako su možda ukusne), i Google mi govori da mi je ITM malo previsok, a s vagom ne govorim već par godina. I tako, sa velikim egom sam se učlanio u Sv.Mihovil jer je planinarenje pizdin dim, i to ću ja kao od šale, a za vlastitu dobrobit.
Nakon kanjoninga kroz Čikolu 26.6., ego mi je još malo porastao jer je to prošlo super i dobro sam podnosio vrućinu u kotlini samo sam zaboravio činjenicu da sam se svako toliko i okupao u Čikoli, ali to naravno nije bilo planinarenje nego jedna lagana šetnjica-takvu informaciju sam dobio od ekipe s kojom sam išao i na to sam reagirao sa "hm" veličajući svoj grandiozni uspjeh i došao do zaključka da mogu na Everest dogodine samo mi fale dereze.
Jasno je da pišem ovo jer sam promašio ceo fudbal, i Oliver je mala beba za mene jer on je umra dvaput, a ja najmanje tri puta jer nisan moga više brojati, i sad prelazimo na užu temu, a to je moj prvi uspon, prvo planinarenje-na Troglav. Nedilja, 17.srpnja 2016.godine. Prvi vrh koji ću ja osvojiti. Ovaj, prvo pa na Troglav. Niti u RH, odma u inozemstvo! Noć nisam prospavao, spavao sam popodne, to je meni dovoljno. Pa to je samo planina. Mislim, je li.....
Došli smo oko 10,00 do staze "Mery" u selu Sajković, BiH. Markirana 1988., čini mi se. Uspon na Troglav. Ekipa samo takva, iskusni planinari, speleolozi, GSS itd. I ja, ma Troglav je za mene mala beba. Malo komuniciram s ljudima, nisu mi sad oni bitni samo da to odradim i iden doma, pa onda na Kilimanjaro. Ma šta oni glume uostalom.
Naprtio se ja, iman ja Google znan šta sve triba u ruksaku biti, ima 20 kili, vidim svi nose manje. Zamislio sam se, ali stavio sam ruksak i malo se nagnuo nazad, izgledalo je kao da radin vježbe pa niko nije primijetio ništa. Iman 5 litara vode. Pokušavam sad ne misliti o ničemu, ne ide mi baš, ali krećemo. Dolazimo do znakova lakša staza lijevo, teža desno-naravno da se ide težom. Već sam malo u strahu jer mi je ruksak težak, a nismo ni počeli uzbrdo. Ledeno je, oblačim jaketu i dugi rukav.
Svi veselo pričaju a ja šutim, jer sam superozbiljan planinar. Odmah počinje uspon - 20, 30, 45 stupnjeva ne znam meni previše i nakon par stotina metara u prekrasnoj šumi zastao sam da bih se divio pogledu i svježem zraku (za javnost), a zapravo ja sam već gotov i triba bi nazad. Bahatost splasnula odmah. E tako je to. Računam, doći će neki ravniji dio, ali nema ga, jer je to teža staza. Sad već gubim zrak, pokušavam pratiti grupu koja se neumitno odvaja od mene, Tucak viče da se skinen u kratke rukave da će mi biti lakše, ja odma poslušam. Lakše je, ali ostajem bez zraka i umirem prvi put. Više ne znan koliko sam priša, gledan gori i doli šta nije dobro jer me psihički još više ubija. Antonia ostaje sa mnom puna razumijevanja. Kaže da se mogu vratiti, da to nema veze, da to nije prvi put, da se događa i iskusnim planinarima, ali neću ja nego joj govorin da ide naprid da ću ja se dovuć nekako gori. Kasnijom analizom zaključujem da bi, da me je poslušala, ja osta ležati negdi.
U svakom slučaju, Antonia nastavlja sa poslovicama: "pravi planinar zna kad treba odustati". Pošto ja nisam pravi planinar, ja ne znam kad triba odustati...Idem ja dalje, na 4 i 6 nogu, Antonia kaže da bi ona mogla i otrčati do vrha (šta me je ubilo opet) ali da ona zna šta je meni. A ja ne želin govoriti da san totalno u banani, da mi dvi boce infuzije tribaju odma jer bi mi bilo naređeno da se vratin, ali pošto san ja velika faca-neću. Došli smo do grupe koja nas je čekala i oni su veseli i razdragani, niko nije umoran. Opet san umra.
Dobijam desetak savjeta, magnezij, čokoladu, brusnice, samo još janjetina fali za energiju. Ljudi su čekali misleći da ćemo nastaviti zajedno. Da, naravno. Opet sam ja sporiji, i kolje me šta razmišljam kako su oni brzi. Neven se pridružuje Antonii u misiji dovođenja mene na vrh i kaže da izbacim takve misli iz glave. Bura dere ka luda, oko nule je, oblačim jaketu. Cesna leti ispod mene, dobro je valjda san blizu.
Počinjem se penjati glavom, ne mislim više o mišićnim deficitima. Stenjem, dobijam grčeve u bedrima, boli svaki korak, idem jer ja se od srama ne mogu vratiti, a još malo i dolazim na hrbat. Zadovoljan sam ali ne mogu se nasmijati zbog facijalnih mišića. Do Troglava imam još po hrptu, nema više uspona. Ne mogu virovati. Ne mogu virovati.
Dovukao sam se do vrha, e da. Jedva sam stajao i zamolio odmah Antoniu da ovjekovječi to jer bi moga tresniti a malo je glupo slikati se u horizontali na vrhu. Može biti da su te donili. A skoro i jesu.
Marendajen. Dolazi magla i preplavljuje nas. Ne vidi se više doli, ali postojimo samo Troglav i ja. Odlično.
Silazak je bolan jer nabijam prste, ali to je već druga psihologija, šta god bolilo glavno da san se popeja, a doli se mogu i kotrljati, tako mislim. Počinjem uživati u toj prirodi. E, da ne zaboravim, cijeli život prirodu doživljavam zdravo za gotovo. Padam samo jednom na silasku, u meku travu i jagode. Oživljavam..idemo ća nazad kombijem, Mare kaže "pogledaj di si se popeja". Svi dile savjete za ubuduće. Ne znam koga bi izdvojio svako je nešto reka. Sve korisno.
Za kraj, nisam još planinar ali ću valjda postati. Mogao sam izabrati za prvi put lakši izlet (a štaš sad). Zapravo, kad bolje razmislim, dobro sam odabra. Lakši izlet bi me držao u zabludi da sam ful sposoban i da mi za ovo ne triba utakmica u nogama. Nema veze šta san triput umra, opet sam živ. Triput, Troglav, ima tu neke simbolike.
Malo stereotipa - nikad nije kasno za početi svoju preobrazbu. Ja se nadam da je ovo početak. Moj cilj je da, kao ova ekipa snova, dolazim na vrh nasmijan i uživam u prirodi. Bez bolova. Ništa više. Možda da i ja, kao i oni, navijam za takvu neku krepalinu da se prvi put dovuče do vrha. Moja poruka za ljude koji su u situaciji sličnoj mojoj - kad izađete iz kancelarije počnite se penjati. Nije problem na koju planinu. Ono što trebate dosegnuti, to su vaše visine. Vaš Troglav, kako god se zvao, čeka na vas. Šteta je to propustiti.
20.07.2016, 09:31
Marinko Šaršanski
